Poeziju će svi pisati...

[venecija]

Ti Božji si duh svuda oko nas,
ti jača si od vremena
Sjecaš li se dana kada se sretosmo, kada aureola
Tvoje duše okružila nas je, i Anđeli ljubavi
lebdješe oko nas, pjevajuci pohvalnicu srcima?
Spominješ li se kada sjeli smo u sjeni krošanja,
skrivajući se od Čovječanstva, kao što žene
Å¡tite nebesku tajnu svog srca?
Pamtiš li staze i šume kojima smo kročili,
ruku isprepletenih i glava naslonjenih jedne na drugu
kao da skrivali smo se unutar sebe samih?
Sjećaš li se trenutaka kada poželjeh ti zbogom
i moje usne poljubiše tvoje?
Taj poljubac otkrio mi je da spajanje usana u Ljubavi
objavljuje božansku tajnu koju jezik izreći ne može!
Taj poljubac prethodio je dubokom uzdahu
poput onog kojim je Svemogući u zemlju
Udahnuo život čovječji

Taj uzdah vodio me u svijet duha
navješćujući ljepotu moje duše, i tamo
će trajati dok ponovo ne sretnemo se.
Sjecam se kada si me ljubila i ljubila,
obraza zalivenih suzama, i rekla si:
"Zemaljska tijela često
moraju se rastati zbog zemaljske svrhe,
I moraju živjeti odvojeno
jer svjetovne nakane na to ih tjeraju.
Ali duša ostaje zaštićena u rukama Ljubavi,
sve dok smrt ne dođe
i odvede sjedinjene duše k Bogu

[venecija]

Å to li tvoje usne
o mojima sniju?
Dal' valove snene što obeæanjem plove
mreškavim plavetnilom i neba i dubina
tražeæi luke, tihih žala snove
što vapeæ' jecaju, molitve s visina.
Neka tvoje ruke
željom moje miluju ...
Nježnom slutnjom leptirovih krila
lepršaju sjene, nježnost dodira
raspjevanim damarom ustreptalih bila
tvoja ruka mojom, opoj - pjesmu svira.
Dal; su naša tijela
kao cvijetna polja?
Polegla na ležaju paperjastog neba
ispod srca Zemlje, iznad duše Svemira
na uzglavlju od zvjezdanog srebra
pokrivena mirisom polena i rascvjetalog mira.
Da li naša ljubav
ima poèetak i kraj?
Kao bezvrijema traje. Glasom zborit neæe
Ne postoje rijeèi. Nema juæe, danas, sutra
živi oštrinom nježnosti, britkom željom sjeèe
I stalno se raða, kao nova jutra ...
I nek bude tako!
Nek' usne sniju, ruke miju
tijela žude.
I pjevaj,
o ljubavi, pjevaj, ti sa svojom Å¡utnjom
i nek traje opoj
pijanom sreæom i vjeènosti slutnjom.

[venecija]

Sjedni.
Ne tu.
Preko puta.
Moram te vidjeti.
Ne, ne prekidaj me.
Suti.
Pusti me da ti kazem
ono sto sam vec trebala reci.
Kad trebas doci, bojim se tvog dolaska.
Zbog nedolaska.
Jer,
ako kasnis samo pet minuta
srce mi je u dlanu
i moja me ljubav ili mozda strah
boli.

I zato ne smijem kasniti.
Vec sutra moze biti kasno.
A nisam ti jos rekla
kako i koliko te volim.
Volim te tijelom, pokretima, pogledom, dodirima, rijecima.
Volim te smijehom i suzama.
Volim te tugom i brigama.
Ne. Ne gledaj me zastraseno.
Ljubav, ma kakva bila:
neispunjena, sretna, lakomislena i povrsna
prava i zauvijek...
Boli.

Kad dolazim, pitam se cekas li me.
Bojim se da jednog dana vise ne otvoris vrata.

Bojim se praznog stubista bez mirisa,
bez zvuka, svjetla.

A nisam ti rekao:
najvise se bojim vremena koje ne ceka.
A ja kasnim.

Volim te.
I volim sve sto si ti.

Tvoje oci pitajuce.
Tvoj smjesak oprastajuci.
Tvoj korak ohrabrujuci.
Volim tvoju nesigurnost.
I moja je najcesca.
Bore na tvom licu i moje su.
I u tom trajanju ne znam da li sam ucinio sve za tebe
ljubavi moja.

[venecija]

S TIM MOMKOM NESTO NIJE U REDU



S tim momkom nesto nije u redu.
Prvo mi kaze da me voli
A onda se opija do besvesti,
Kopile jedno, na oci mi ne izlazi.

Jeste da sam i ja kucka
Htela sam samo malo da se posevim
A pravila sam se nevesta
I trptala kao holivudska diva iz 50-tih.

Ipak, s tim momkom nesto nije u redu.
Podvio je rep i uhvatio maglu,
A da me nije posteno ni onjusio, pseto jedno.
Ker!

Jest, da sam ja kucka sa pedigreom,
Al mogao je da smisli neku foru
Da igra Dzjemsa Dina ili Dzonija Depa,
Posizela bih 100%.

Problem s momcima je
Sto oni misle da bi cure odmah stalnu vezu -
Pa se slude, noge im klecaju,
Da racunamo na prsten, maticara i zlatnu decicu -
Pa odmah krenu da se preracunavaju,
Koliko gube a sta dobijaju.

Problem sa momcima je
Sto oni veruju da cure veruju
U ljubav do groba, nista manje, -
Te odmah krenu da smisljaju tekst
Za zajednicku nadgrobnu plocu.

A mi od njih naucismo da sve to smara,
I da je pravi uzitak pojebati se na brzaka,
Bez ikakvih obaveza, razmena telefona i sl.
Uz ono promrmljano u bradu `vidimo se` -
Sto ne znaci ama bas nista, a najmanje to.
Al zbog cega smo nekada sve odreda
Piskile u gacice od srece.

Ipak, i pored svega toga,
S tim momkom nesto zaista nije u redu,
Mogao bi makar da mi mahne repom,
A ne da se trese kao pokislo pseto
U nekom haustoru, u nekom cosku.


Radmila Lazic

[venecija]

Sekunda za sekundom…

prolaze i ne vraćaju se…

ostaju iza mene…

nepovratne su.

Svi trenutci…

dobri i loši…

ostaju zapamćeni,

nikada neće bit zaboravljeni.

Urezane u sjećanje...

minute s tobom …

[venecija]

Kad strasti nestane
kada ljubav jednom prođe
ti čekaš korak moj
koji do jutra ne dođe

UÄ‘em na prstima
da ne budim te, tiho tiše
a znam da ne spavaš
i to me boli najviše

Gdje smo mi to stigli
gdje je ona ljubav največa
ruke smo od nas digli
sreće se niko ne sjeća
pa sad patiš, pa sad patim,
zašto kraj ne prihvatim
gdje smo mi to stigli
gdje je ona ljubav najveca
ruke smo od nas digli
sreće se niko ne sjeća
pa sad patim, pa sad patić
zašto kraj ne prihvatiš

Kad strasti nestane
svašta se govori u bjesu
na bolje ne ide
ruke i usne hladne su

Å¡to nas je spajalo
sada nas razdvaja sve više
i svako srce sad
u svome mraku uzdiše

[srebrni]

nepoznat AUTOR nazalost

krast cu tvoju sjenku-

Ukrascu tvoju sjenku, obuci je na sebe i
pokazivati svima. Biceš moj nacin odjevanja
svega njeznog i tajnog. Pa i onda, kad
dotrajes, iskrzanu, izbljedelu, necu te sa sebe
skidati. Na meni ceš se raspasti.
Jer ti si jedini nacin da pokrijem golotinju
ove dijetinje duse. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.

Na poderanim mjestima zajedno cemo plakati.

Zasivacu te vjetrom. Poslije cu, znam, pobrkati
moju kozu sa tvojom. Ne znam da li me
shvatas: to nije prozimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je ciscenje nekim. Ljubav je neciji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje mastom.

Evo, silazi sumrak, i svijet postaje hladniji.
Ti si moj nacin toplog. Obuci cu te na sebe
da se, ovako pokipio, ne prehladim od
studeni svog straha i samoce..............

[venecija]

Čuj, reći ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Mogu mi se učiniti
duboke i meke
oči neke
sasvim obične.
Može mi se učiniti
da tonem u zvuke
pa ću ruke
svakom pružiti.
Može mi se učiniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.
I mogu kom reći u tome času
čudesnu tajnu
koliko te volim.
O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Učiniće mi se negde u šumi....
Ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke česme.
Učiniće mi se crn leptir jedan
po teškoj vodi krilom šara
što nekad neko reći mi ne sme
Učiniće mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu, ranu srca dira
O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira.

[venecija]

Želim da sam s tobom stopljena u ćutnji,
rasplamsalom dahu il' podnevnoj Å¡etnji...
Probudjena želja talasa u slutnji
koja se kroz nemir iscrta u pretnji.

Šta ako je sve to samo igra čula,
samo treptaj rose, kratki ples leptira...?
Ako s prvim daškom vetrometnih frula
sve ovo u nama počne da se spira...

Zagledam u sebe, tražim tvoje oči,
i plaši me pogled s tim osmehom smelim.
Obojena slutnjom strahujem da kročim
i ne mogu ništa osim da te želim...

[venecija]

Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
mozda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.

Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?

Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?

Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.

I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.

Jer svaka večnost je kratka.

Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.

Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.

Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.

Zato živi, al sasvim!

I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.

Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
IÅ¡ao...

Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.

I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.

[venecija]

A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.

Šta ga to zauvek ište.

Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.

Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?

Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.

Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budes odvažio.

Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono Å¡to mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.

Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.

Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.

Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to Å¡to si disao

ne znači jedan život,

stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.

I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.

I nema praznih svetova.

To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.

[venecija]

Nije u pitanju providna tajna koju verglaju jevanđelja:
Ljubi svet!
U meni je ogledalo svih ljubavi.
I nije stvar u tome da li sam nov ili star,
No uzbuna bela kao cvet:
Postići harmoniju čije se munje ukrštaju preko našeg neba.

Ovde sve poetike poniru kao ljubičaste magle:
Kada će jednom potonuti tiranije
I sutonima svih ljudskih beda zarđati noževi naših snova?

Svirepu stvarnost dočarati u ovoj niziji,
U kojoj ljudske baruštine truju sve horizonte.
I ovde moja vera krvari kao rana!
I sve sumnje lice na otkačene revolvere!

Smej se!
Plači!
ÄŒesto te komedije prevazilaze razum:
Život nam dajte!

Crvena čeljust budućnosti galvanizuje mi mozak.
Nek struje vode!
Nek se raduju putnici!
I nek bude blagoslovena zemlja što miriše na gnoj!
Iz naših vrtoglavica dunuće orkani:
Budalo! šta imas od beskonačnosti?

Kao prasnike ruža vetrovi će doneti daleka buđenja.
Zašto onda da budemo tesni kao grobnice?
Želiš Semiramidine vrtova koji se njišu između neba i zemlje,
Između svih pojmova o snu i javi,
I kao upaljen kreč muči te jedini san
Da se udaviš u belini života...

Na ovim drumovima, drugovi, u ljubavima tražimo isceljenje.
Hej, budućnosti! Ako zaista nikada ne umireš,
U maramicu pretvori moje bdenje
Srce da mi ne prozebe!
Kao da hodam između upaljenih jablanova.
Na jednoj sam obali crvenoj kao koral.
Nemoguće je zamisliti budućnost izvan oblika beskrajne dobrote.
Meke kao trava.
Na ovom drumu jedino sigurno koračamo ka ženi.
Znam da će me jutro onesvestiti u proplanku njene kose.
Neka bude!
Ni jedno stablo ne šumi tako kao lišće naše krvi.

[venecija]

Sve te vodilo k meni
iz daljine, iz mraka
sve te vodilo k meni
već od prvih koraka.
Mada ništa nisi rekla,
ja sam znao, ja sam znao
iz tih kretnji i porijekla
sve je isto, sve je kao.
Sve te vodilo k meni
sve što rode samoće
mala primorska mjesta
isti pisci i ploče.
Kad te baci kao ladu
noćni val do moga praga
nije bilo teško znati
da mi moraš biti draga
da mi moraš biti draga.
Sve te vodilo k meni
tvoje oči i usta
tvoje ljubavi mrtve
moja loša iskustva.
Mi smo bili na početku
istim vinom opijeni
i kad si išla krivim putem
sve te vodilo k meni
sve te vodilo k meni.

[venecija]

Ta ljubav
Tako silna
Tako drhtava
Tako nežna
Tako očajna
Ta ljubav
Lepa kao dan
I ružna kao vreme
Ta ljubav tako stvarna
Ta ljubav tako divna
Tako srećna
Tako vesela
I tako jadno
Drhteći od straha ko dete u mraku
A tako sigurna u sebe
Ko neki spokojni čovek u sred noći
Ta ljubav koja je izazivala strah kod drugih
Gonila ih da govore
I primoravala da blede
Ta ljubav vrebana
Jer te druge mi smo vrebali
Ganjani ranjavani gaženi dotucavani poricani zaboravljeni
Zato Å¡to smo tu istu ljubav mi ganjali ranjavali
gazili dotucavali poricali zaboravljali
Ta ljubav cela celcata
Još toliko živa
A sva ozarena
To je tvoja lljubav
To je moja ljubav
Ona koja je bila
To osećanje je uvek novo
I nije se izmenilo
Toliko stvarno kao neka biljka
Toliko drhtavo kao neka ptica
Toliko toplo i živo kao leto
Možemo oboje
Otići i vratiti se
Možemo oboje
Otići i vratiti se
Možemo zaboraviti
A zatim ponovo zaspati
Pa probuditi se patiti bditi
Pa ponovo zaspati
Sanjati i smrt
Zatim probuditi se osmehnuti se smejati se
I podmladiti se
Naša ljubav zastaje tu
Tvrdoglava ko magare
Živa ko želja
Svirepa kao sećanje
Hladna kao kajanje
Nežna kao uspomena
Hladna kao mermer
Lepa kao dan
Nežna kao dete
Gleda nas smešeći se
I kazuje mnogo ne govoreći ništa
A ja je slušam drhteći
I vičem
Vičem za tebe
Vičem za sebe
I preklinjem te
Za tebe za sebe i za sve one koji se vole
I koji su se voleli
Da ja im vičem
Za tebe za sebe i sve druge
Da ne znam
Ostani tu
Tu gde si
Gde bila si nekad
Ostani tu
Tu gde si
Gde si bila nekad
Ostani tu
Ne pomiči se
Ne idi
Mi koji smo voleli
Mi smo te zaboravili
Ali ti nas ne zaboravi
Jer nemamo drugog do tebe na zemlji
Ne dopusti nam da postanemo hladni
Da se udaljavamo sve više
Odemo gde bilo
Daj nam znak da si živa
A mnogo docnije na ivici nekog šipražja
U Å¡umi uspomena
Iskrsni odjednom
Pruži nam ruku i spasi nas.

[venecija]

I povedoh nju do reke,
devojkom je smatrajući,
no, udata ona beše.
Zbilo se na Svetog Jaga,
u podesno noćno vreme,
kad pogase fenjeri se
i zrikavci kad zasvetle.
Na izmaku krajnjih kuća
dodirnuh joj grudi snene,
što se odmah rascvetaše
ko zumbula kite jedre.
I Å¡umeli nabori su
uštirkane suknje njene
kao komad svile Å¡to,
od oštrica deset sečen.
S krunama bez srebra sjajnog
naraslo je sve drveće,
dok lajaše vidik pasa
u daljini, preko reke.

Kad pređosmo glog i trske
i kupina oštre vreže,
od njezine punđe osta
na tlu blatnom udubljenje.
I ja na to mašnu skidoh,
ona haljinu sa sebe,
ja – opasač s revolverom,
ona – prslnik sav izvezen.
Ni smilje ni Å¡koljke morske
nisu takve puti nežne,
ni kristali na mesecu
takvim sjajem ne trepere.
Bedra njena bežahu mi
kao ribe uplašene,
do pola hladnoće pune
a od pola osvetljene.
I po putu najboljemu
jezdio sam noći cele,
bez stremena i bez uzde,
vrh omice te sedefne.
Ne želim, jer čovek jesam,
da pomenem šta mi reče,
pamet zadrava nalaže mi
da se time ne razmećem.
Prljavu od poljubaca
i peska, nju ponesoh s reke;
do se s vetrom mačevahu
ljiljanove sablje bele.

Pokazah se kao pravi
Ciganin Å¡to zna ko jeste.
Ja poklonih kotaricu
Njoj od trske ispletene,
Al u nju se ne zaljubih,
jer udata mada beše,
kaza mi da devojka je
kad povedoh nju do reke.