Bosanski Forum - BOLCHAT - Balkanski Forum

Bila sam u slicnoj situaciji samo sto nisam imala priliku ni da bilo sta kazem
vidim ih zadnji put ...samo sam cula vjest kad sam se probudila da njih vise nam s nama.Poslje toga vise nisam ista,svijet ne gledam istim ocim i ne bojim
se zivota vec pokusavam da ga zivim bas onako kako ja zelim .Nije me briga sta ce ko reci ili pomisliti o meni. Mi kao ljudi cesto grijesimo jer mislimo uvijek ima jos vremna (za bilo sta) ,a mozda nam ovo zadnja sekunda zivota ..nikad se ne zna.Zato meni danas ne prode dan da se ne cujem s meni dragim ljudima (pogotovo mamom) i da im dam do znanja koliko ih volim i koliko mi znace.Tako da kad jednom mene ne bude niko se ne pita sta sam mislila o njima i koliko su mi znacili .Kao sto se sad kajem sto ja nisam nekim osobama prije to dala do znanja ,a sad vise nema te prilike.

®IVOT JE ÈOKOLADA..

Balkan Princes, hvala na lijepoj prici i sto si to podijelila s nama :huh:

je sranje

Luna..
ispravljam ni ovo nije moj upis

...je jako zahebana igra! u stanju je da te pregazi za tren ako si neoprezan i ako se lako predas! pun je raznoraznih iskusenja. a na nama je kako cemo i hocemo li prevazici ta iskusenja.

Zivot je maskenbal , svako se krije ako u sebe siguran nije , zivot je maskenbal ljudi su krivi , sa tudjom maskom lakse se zivi .

Baš šta je život?

Imala sam prijatelja sa kojim sam bila jako vezana, svaki dan smo se viđali, pili kafe, povjeravali jedno drugom i u najtežem trenutku mog života bio je uz mene, ne znam kako bih sve to prebrodila da njega nije bilo...
A onda jedan dan pijemo kafu i on ode sa drugovima dalje a ja kući da se spremim za izlazak.
Telefonski poziv...iz bolnice, imao je saobraćajnu nesreću, zajedno sa tom dvojicom drugova.
Dolazim u bolnicu i ne mogu da prepoznam koji je od njih trojice koliko je unakažen.Vidim djevojku od jednog od njih i shvatim koji je, drugog provoze na neurohirurgiju pitam za mog prijatelja, doktor kaže da se samo molim Bogu, da će ga samo volja Božija spasiti.

Suze mi same teku i padam...
Dani iščekivanja da doktori kažu da je borba za život uspjela...

Godinu i po dana je u komi.
Zove me njegova mama i kaže da se probudio ali ne može sviju prepoznati, prepoznaje samo roditelje.
Trčim u bolnicu, dolazim sat vremena prije nego je posjeta počela i molim doktora da me pusti da uđem, i uputi me u sobu ali zaboravljam od uzbuđenja, gledam kroz prozorčiće na vratima gdje je i prepoznam ga po njegovim plavim, krupnim očima.Jer mu je lice izobličeno.
Ulazim u sobu i on gleda u mene i smije se...
Ispušta neartikulisane zvukove i nekako jedva izgovara nadimak koji mi je on dao, steže mi se knedla u grlu i jedva zadržavam suze, pričam mu o danima koje smo zajedno proveli, on se samo smije...jedva pomiče ruku i stavlja je na moju...
Poslije toga dugi oporavak, najljepše godine u bolnici, banjama, terapijama, danas nepokretan uz neku malu nadu da će prohodati...
Ne mogu dalje fakat pisati...