Bosanski Forum - BOLCHAT - Balkanski Forum

Veliko kao nebo
i duboko kao more

Zamisli...

To je sve Å¡to ostaje
a ja sam mislila da ce
mnogo toga više biti
Cak ni svoju zvezdu nemam
reka mi je davno protekla
Ali ipak imam jedno veliko srce
i u njemu beskrajno mnogo tuge
belu zoru predivnu na dlanu

Imam zaista mnogo
i zato ne žali
za mnom sjaj i beda
nikada ne bledi...

BANJALUCKO SRCE


Procvjetaj kestenu stari,
udahni dusu u aleju,
nek’ se probudi,
banjalucko srce nek’ uzbudi.

Jer, ono je zamrlo davno,
bez ljudi
kojih ovdje nema,
i drvece bezvoljno drijema.

Nek’ miris behara sa svih strana,
sa Tresnjika,
dolinom Vrbasa
u grad zabasa.
Nek lavez pasa,
da pasa,
zamre…

Nek’ se ljudi vrate,
iz daljine
i nek’ banjalucko srce izroni iz dubine,
u koju je baceno,
zbog pasa mrznje krivo shvaceno.
Nek’ banjalucko srce ozivi,
nek’ tijelo pokrene
i neka se Banjaluka iz propasti uzdigne,
da se i ovo srce jadno,
smiri u gradu,
u mirisnom aleje hladu.

POTONULO


Neki glas, miris neki i jedna lijepa zvijezda ne mogu,
noćas, da dignu iz moje dubine sve što je bilo.
Ovo mora da su mi popucali svi konci, lijepi
konci, tanani, što vezahu mene za moje Juče.
Ne drže konci. U dubini svojoj osjećam tegobu
mrtvog Lane i žalost zaborava.
Od svih ružnih noći, ovo mi dođe noć, kad
zaboravih značenje svega.
Pa ipak mutno slutim, da sve to ima drage i tužne
veze sa onim, Å¡to je potonulo.


Ivo Andric

Pustinjski cvet je vrlo tužan,
od sunca krije divno lice,
zato Å¡to njegovu lepotu,
ne vide ljudi, kamile ni ptice.

ÄŒemu tolika lepota i boje,
kome da dam miris opojni,
čemu latice i prašnici žuti,
čemu vapaji i jecaji brojni.

Zašto u pustinji ja da cvetam,
da samo za suze i tugu znam,
zašto sam rođen na kraju sveta,
i nemam kome ljubav da dam.

Već sunce za vrelu dinu seda,
latice sklapa pustinjski cvet,
i nikad više neće da cveta,
kada za njega ne mari svet.

Tad jedna pčela prolete vredno,
na lice medno cveta sleće,
među njima se rodila ljubav,
pustinjski cvet sad umreti neće.

Zivim u senci senke tvoje senke... i znam da znas:
jos uvek sminkam stvarnost tvojom bojom, jer drukcije ne umem
ne razumem, ne zelim pred laznim svetom selim da se lazno veselim...
To nije osmeh - to je grc. Ljudi su slepi.
Lepi dani, nasmejani, za tebe - za mene skice,
druge duge ulice, srce skitnice zgazeno nehotice...
Znam da znas. Jer u svim snovima ti vrtim sve te prazne reci
praznim danima. Nestajes. I prica odavno nije fer:
lepotica i zver - suvise razno. Sve je prazno.
Prazno je zarazno. Neprolazno.
Vracam se njima - zar mislis da se stvarno ponosim time?
U mojoj glavi posle svega sve one nemaju cak ni ime...
...samo te oci posecene vetrom koje sjaje bas kao i moje
- znam da znas, al ne vidis i ne cujes, i ne znas koje
male stvari se broje... i dok porazi se roje,
plasim se da priznam da postojis, rane gnoje... i da mi falis...
Fale mi dodiri, fale mi reci, fali mi osmeh
fali mi lice, fale mi lazi, fale sitnice
- dosta krivice! Ptice selice nestaju...
Ja ostajem i svi ti pogledi me plase:
prokleti srecni zagrljeni ljudi! ...te uloge su bile nase...
Samo moje i tvoje! A gde smo sad? Gledaj u mene! Nema mene...
samo sene uspomene... samo tragovi...
Koliko dobijes, toliko das. Ti nisi smela... znam da znas...
...znam da znas...znam da znas...

Sve suze sveta sprala je kisa. Na kraju nisi ni siguran
da si uopste plakao, niti da si dno dotakao...
...a nagao kakav jesam, slagao sam sebe da si laz
I vratio se svojim starim stazama...
Ali ni svi peroni sveta me ni malo nisu promenili:
i dalje isti blejer iz bloka, uvek mastarskog oka,
nikad izvan svog toka... mikrofon i dalje rokam na putu do doka luke srece.
I dan je taj sto me vara, plavetnilo neba misli skrece.
...a onda padne noc, prokleto dugi sati, sakatim srcem shvatim:
sitnice, ponos, inati nece mi dati da pratim trag - a znam:
sve je nista, slomicu kazaljke, vreme ce stati,
kosmos ce cekati! ...da samo umem da te vratim!!!
Trazim te, sanjam te pijanim ocima, u nocima, u tudjim licima,
u stanovnicima nekih drugih svetova - gde je nas?
Micem usnama bez glasa dok pada zaborava plast...
Cutim jer znam da znas. Uvek si znala i uvek znas! Ti...
Jedina moja, tebi koja odavno nisi jedina:
svaka sekunda kao godina, al' barem znam na cemu sam,
i barem znam da nema nas i spreman sam da budem nasmejan pred svima
iako te kad sam solo i dalje oblikujem od oblaka dima!
...i kroz paucinu vracam dane kad smo ti i ja jos bili tim
oprosti sto nemam snage da te slazem da ti zelim srecu sa njim
a i sta ce ti to od mene? Sve uspomene s kaputa stresi,
samo budi to sto jesi, tu gde si ... sta god da se desi,
ti budi oke i nikad ne saznaj kako to boli
kad nekoga volis a mrzis, kad mrzis a volis
i lomis se da izdrzis...
Ostaje nada da ce nekad negde neko hteti da shvati
mene.. moja lutanja, mastanja i sanjanja i znati da ih prati
i ko zna... mozda jednom nadjes me, tamo gde prestajem ja
gde pocinjes ti, gde stali smo mi, gde sada su drugi...
...ali sresces samo stranca, slucajnog prolaznika i pogled leden...
...iako te je taj neznanac nekada voleo vise od sebe.

Kad stvari podju lose
kao sto katkad biva
Kada ti se put kojim hodis
ucini vrlo napornim,
Kad su ti prihodi niski,
a dugovi visoki,
Kad zelis da se smejes,
a moras da uzdises,
Kad te neka briga
tesko pritiskuje
Zastani ako moras,
ali ne odustaj.

Uspeh je neuspeh
okrenut iznutra,
Srebrna senka
oblaka sumnje,
I nikad neces moci reci
koliko si blizu,
Jer moze biti blizu,
kad se cini daleko.
Zato istraj u borbi
kad si najteze pogodjen.
Bas kad stvari podju lose
ne smes da odustanes.
(MIGHTY)

Tad Almitra progovori ponovo, te kaza:
A sta je sa Brakom, ucitelju?

A on odgovori ovim rijecima:
Rodjeni ste zajedno i zajedno cete biti za sva vremena.
Bicete zajedno kada vam bijela krila smrti rasprse dane.
Da, bicete zajedno cak i u nijemom pamcenju Bozijem.
Ali, neka u vasem zajednistvu bude prostora.
I neka vjetrovi nebeski igraju medju vama.

Volite se, ali ne namicite okov ljubavi:
Nek' ona radije bude more sto se talasa medj' obalama vasih dusa.
Punite case jedno drugome, ali nemojte piti iz jedne case.
Podajte jedno drugome hljeba, ali ne jedite od istog somuna.
Pjevajte i igrajte zajedno i radujte se, ali neka svako od vas bude za sebe,
Kao sto su strune leutove za sebe, iako trepte muzikom istom.

Dajte svoja srca, ali ne jedno drugom u vlasnistvo.
Jer, samo ruka Zivota moze da drzi vasa srca.
I budite zajedno, ali ne odvec blizu:
Jer, i stubovi u hramu razdvojeni stoje,
A hrast i cempres ne rastu jedan drugom u sijenci.

Vasa je bol lomljenje ljuske koja zatvara vase poimanje.
Kao sto se ljuska ploda mora slomiti
da bi mu jezgra izisla na vidjelo, tako i vi morate upoznati bol.
I ako vam se srce uzmogne diviti svakidasnjim cudesima zivota,
vasa vam se bol nece ciniti nista manje cudesnom od radosti.
I prihvatit cete doba svojega srca,
kao sto uvijek prihvacate godisnja doba
sto prolaze nad vasim poljima.
I gledat cete spokojno kroza zime svojega bola.

Mnogo ste svoga bola sami odabrali.
To je gorki napitak kojim lijecnik u vama vida vase bolesno jastvo.
Stoga, vjerujte lijecniku, i popijte njegov lijek tiho i spokojno:
Jer, njegovu ruku, ako i jest teska i tvrda,
njezno vodi ruka Nevidljivoga,
I posuda koju donosi, ako vam i pece usne, nacinjena je od gline
sto ju je Grncar ovlazio svojim svetim suzama.

Svetlost na mom dlanu,
potreban je lek za slobodan minut.
Kreni-stani,
idemo natrag na put.
Leprsaju kose, vetar nam krade sesire.

I nizvodno, pa gde stignemo.
Obaveze stalno prekidaju bajku.
Necu vise da znam koliko je sati kod nas.
Otvori flasu s vinom i pozeli nam srecu.

Polako, ne juri,
imam u glavi vrlo precizan plan.
Podigni casu, zazmuri,
Ovo je samo prvi obican dan.

I mozda niko nece ni znati,
i mozda nikog necemo sresti.
I mozda niko nece ni zvati,
upomoc.
Dolazi noc.

A noc blaga, smiruje vetar,
srebrne vile nam masu sa neba.
Umor, pocetak velikog sna.
Kapetan vezuje brod.

I niko ovde nece da nas trazi.
I ako zelim bicu pijan do smrti.
Nema pravila i zakon ne vazi,
trcim u krug, a sve se igra, sve me vrti.

Srecan sam, to je cudesan dar.
Hiljadu zvukova, a ni z od zla.
Jos samo korak i savladacu strah,
sve je proslo, sve je iznad nas.

evo jedne otpjevane...


Djordje Balasevic....Prica o Vasi Ladackom

Posljednja

pjesme ne pišem više,
ne...
moje misli, moje boli,
radosti moje
u srcu, u duši skrivene
ostaju...
riječima, tako običnim,
tako ljudskim
nema se što više reći...
u crnim mrljama
na bijelom papiru
više nema utjehe...
ponekad još,
pustim stih ili dva
da zvoni u srcu, u meni,
i možda, jedva primjetno,
sasvim nečujno
pređe preko usana,
ali ne, ne pišem pjesme više...
ponekad ih sanjam,
i tebe u njima
ponekad plačem
ali ne,
ne pišem ih više...